Света Петка

Потпуно сам био шокиран пре неколико дана када сам добио позив и сазнао чиме се бави Браташ, коме смо пре неколико дана направили блог. Не толико чињеницом да човек слика, колико његовом причом. Испричао ми је све оно што је и написао у уводу у блог где представља своје слике. Значи, причу о сусрету са Св.Петком и заветом који је добио од ње.

Све што сам пре тога знао о овом необичном човеку било је тек толико да је Србобранац и да нема шансе да га на улици видите без кломпи и шешира. Одувек је то било интригантно за мене, али не и довољно да бих се поближе распитао о њему. Зато са остао прилично затечен након што сам видео чиме се бави, али још више Браташевим објашњењем откуд он у сликарству.

Исте вечери ишао сам да купим мало воћа и поврћа код Наташе у пиљарницу и пошто се дуго познајемо, а не виђамо се баш сваки дан, упита она мене шта радим ових дана. Пошто сам био под снажним утиском, након сусрета и упознавања са Браташом почнем да јој причам како сам имао несвакидашњи сусрет и како сам упознао једног занимљивог човека. Она каже да зна човека и тако реч по реч, поменух ја Наташи, његову причу о Св.Петки и тако... Видим у исто време како једна жена, као купује воће, али да је бацила уво и помно слуша о чему разговарамо Наташа и ја. У једном моменту није више могла да издржи:

- Извините што се мешам, али чула сам шта причате па сам се заинтересовала. Јел'тај човек, ту из Србобрана? Тај што је разговарао са Св. Петком?
- Јесте госпођо, а зашто питате?
- Па, зато што сам и ја са њом разговарала. Знате, била је она и код мене...
- Е, и код Вас?!
- Јесте, јесте и то више пута. Ви то не знате, али ја видим доста тога што други људи не виде. Баш пре пар дана сам видела тако моју сестру која се гуши. Она не живи у Србобрану, али сам је ја видела. Одмах сам позвала телефоном њеног сина и јавила му да нешто није у реду и да се сестра гуши. Онда је он њу позвао и она се толико гушила да није могла да прича са њим.
- И шта је било са сестром?
- Па сад је добро, али тад је има напад гушења. То да видим нешто што други људи не виде мени се често дешава. Од 1977. године када сам доживела клиничку смрт. Имала сам тешку саобраћајну незгоду и лекари су ме прогласили мртвом. Однели су ме у мртвачницу, а ја сам се тамо пробудила.
- Како у мртвачницу?!
- Па лепо, мислили су да сам умрла, а нисам. Имала сам клиничку смрт и пробудила сам се. Лежим и гледам нешто сиво изнад мене. После сам схватила да је то таваница у болничкој мртвачници. Гледам још пар људи исто к'о ја леже око мене на неким креветима. Ништа нисам имала на себи, само неки картон око прста на нози.
- И шта сте онда радили?
- Ништа, онда сам почела да вичем, упомоћ.
- Па јел' било неког да Вас чује?
- Јесте. У ствари ја сам прво чула да лупају неки судови, па сам онда почела да вичем, а то је била спремачица која је ту радила. Она је сирота све то побацала кад сам ја почела да запомажем. Уплашила се јако, истрчала жена напоље к'о без главе.
- И шта је онда било?
- Онда су дошли доктори и видели да нисам мртва, па су ме вратили назад у болницу. Е, од тада ја могу тако да видим неке ствари.

Сутрадан одем код моје бабе која има 85.година. Одем често да је обиђем кад год ухватим мало времена. Обрадовала се баба кад ме видела. Питамо се тако свашта и ја испричам баби како сам јуче, у дану, упознао двоје људи који тврде да су се срели и да су разговарали са СВ. Петком. Баш ме интересовало као ће она то прокоментарисати, јер ипак 85 година живота је позамашно искуство. Каже мени баба:

- Немој да се чудиш ништа, била је Света Петка и код мене.
- Кад је била?!
- Па кад сам зимус била болесна и кад сам била у болници. Дошла ми у собу и села поред мене, ухватила ме за руку и казала ми да ништа не бринем и да се не секирам, јер нећу ја још умрети.
- Па добро баба, јел' та Света Петка иде још негде или она само са Србобранцима барата, пробам да се мало нашалим.
- Немој сине да се шалиш са тим стварима, мени се то стварно десило, а сад ћу ти испричати шта је било са једним, па рече баба као се зове човек, ал'ја заборавио:

- Он је био велики комуниста и нека селска буџа у своје време. Жена његова била једна побожна жена и имали они икону на зиду. Светац њихове крсне славе. Дође један дан тај човек кући и скине икону са зида. Жена га гледа шта ради и упита га зашто скида икону, а он јој рече да је доста било. Да икони није место на зиду, да је он комуниста да не верује у Бога и да је носи на таван. Жена поче да плаче, моли, преклиње да то не ради, да неће на добро изаћи, ал' он не слуша. Намерио се да икону скине са зида и да је однесе на таван. Тако и уради.

Кад је пала ноћ легну они да спавају. У неко доба чује он како се врата од собе отварају и у собу улази једна, висока жена сва у црном. Уђе и каже му - слушај ти, да си сутра отишао на таван, да скинеш икону и да је вратиш на место где је и била, иначе ћу ја поново доћи, само нећемо овако разговарати. Окрене се и оде. Сутрадан човек устане, оде на посао, врати се, жена плаче, моли га да врати икону, али он не попушта. Неће. Падне вече, легну они да спавају, кад у неко доба опет исто, чују се врата и у собу му уђе иста она висока жена у црном. Поче да виче на њега, зашто није вратио икону, шта он мисли, ако сутра то не уради гадно ће се провести. Окрене се и оде.

Сутра исто, не врати он икону, али сад је већ мало забринут и страхује шта ће бити кад легну да спавају. Кад су полегали, прича мени баба, у собу му уђе висока жена сва у црнини, ал' ништа не говори. Дошла до кревета и ћути. У неко доба седе му на груди и поче да га дави. Он поче да се гуши, отима се, ал'не вреди. Тад му она рече да ако одма' не оде на таван и скине икону и да је врати на зид, где је одувек стојала, она ће га удавити. Кад је већ био скоро готов, она га пусти и рече му - иди сад. Ако не вратиш икону удавићу те.

Он скочи из кревета, отрчи на таван и донесе икону. Док је качио на зид, пробудила му се и жена. Она кад је видела шта ради, сва озарена каже - хвала ти Боже, а муж јој исприча шта му се све дешавало предходних ноћи и како му је Света Петка запретила да ће га удавити ако не врати икону...

Не знам шта да мислим после свега. Да ли је то неки знак, да ми три различите особе које се међусобно не познају причају о својим сусретима са Светом Петком и још као бонус прича о томе како је преобратила једног убеђеног комунисту у верника? Не знам, али ето записах ово овде. Да не труне у мени. Ако је неком ова прича још и занимљива, ето среће.

www.istocnik.com

Sveta Petka Paraskeva

Ova svetiteljka srpskoga porekla uziva veliko postovanje, ne samo u nasem narodu, nego i kod drugih pravoslavnih naroda. Zivela je u prvoj polovini jedanaestog veka. Roditelji su joj bili vrlo bogati i pobozni, pa su i svoju decu vaspitavali u hriscanskom duhu. Pored svete Petke imali su i sima Jevtimija, koji se vrlo mlad zamonasio i kasnije postao episkop Maditski.
Posle smrti roditelja, Paraskeva podeli siromasima svo bogatstvo svojih roditelja. Ode u Carigrad, i tamo se, u hramu svete Sofije, zamonasi. Posle izvesnog vremena napusta Carigrad i odlazi u Jordansku pustinju. Tamo svoj zivot provodi isposnicki, sve do svoje starosti.

U poznim godinama javi joj se andjeo Bozji i saopsti joj da ostavi pustinju i da se vrati u svoje rodno mesto, u Epivat, jer treba uskoro da se preseli u carstvo Bozije. Sveta Paraskeva poslusa glas sa neba. Ostavi pustinju i vrati se u svoje rodno mesto. I u Epivatu je nastavila da zivi isposnicki i u molitvi.

Posle kraceg vremena ona se upokojila. Smatrajuci da je strankinja, sahrane je izvan groblja. Kasnije je njen ogrob otkopan i nadjene su njene mosti (celo telo neraspadnuto). I ne samo to. Nad njenim telom dogadjala su se cuda i mnogi bolesnici su ozdravljali.

Verni narod je zahtevao da se ona smesti u hram svetih apostola Petra i Pavla. Odavde je prenesena u Carigrad. Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mosti se prenesene u Trnovo. Kad su Turci osvojili Trnovo, bi premestena u Rumuniju. Po turskom osvajanju Rumunije, kneginja Milica izmoli od sultana dozvolu i mosti svete Paraskeve budu prenesene u Beograd, 1396. godine, na Kalemegdan, u crkvicu koja je njoj posvecena. Kada je sultan Sulejman osvojio Beograd, preneo je mosti svete Petke u Carigrad. Iz Carigrada su kasnije ponovo prenesene u Rumuniju, u grad Jasi, gde se i danas nalaze.

Kult svete Petke Paraskeve veoma je razvijen u srpskom narodu. Mnoge porodice slave svetu Petku kao svoju krsnu slavu. Brojni srpski hramovi posveceni su njenom imenu. Veliki broj ljudi joj se obraca molitvom za pomoc i spas u bolesti i u svim neprilikama koje snalaze coveka u zivotu. Cesto se pored hrama posvecenog svetoj Petki, ili u njegovoj neposrednoj blizini, nalazi izvor lekovite vode, koju vernici uzimaju sa strahopostovanjem, sa verom i nadom da ce im sveta Petka pomoci u svakoj nevolji. Takodje je cesta pojava da se sveta Petka javlja ljudima i daje savete sta treba u ovome zivotu da urade da bi blagoslov Bozji dosao na sav dom i na osobu kojoj je pomoc potrebna.

U crkvenoj pesmi se kaze: "Ukradila si se cestitim zivotom i dobrotom, darovanom ti od Boga, pa si dobila i dar iscelenja bolnih i nesrecnih. Zato te velicamo prepodobna Mati, i postujemo casnu tvoju uspomenu, jer se molis za nas Hristu Bogu nasem".

Prepodobna Mati Paraskevo, moli Boga za nas. Amin.

protojerej Miroljub Todorovic,
paroh vindzorski