Ово је наслов који био могао да буде инспиративан у смислу да ако, ви који ово читате, прихватите позив и испод овог текста упишете шта је то што Вама недостаје у Србобрану, заједнички направимо једну озбиљну колекцију друштвених потреба грађана ове војвођанске вароши.
Ако бих написао да сам дуго размишљао на ову тему била би то неопевана лаж.Истина је да уопште нисам размишљао и да је ово питање само искочило и наместило се на место које је предвиђено за наслов.Такви ће бити и одговори - спонтани.Шта ми недостаје, хм...
Као прво недостаје ми да се добро наспавам.Одавно ми се није десило, а волео сам то, да легнем и спавам док се не уморим од спавања. Недостаје ми разговори који имају ширину и који нису ту због посла којим се бавим, или су део свакодневне комуникације са најближима, против које наравно немам ништа против.Волео бих да су нам школе боље и да деца у њима уживају. Да већина може да живи од свог рада.Недостаје ми срдачност и уважавање.Простаклука је превише, што значи да ми недостаје финоће међу људима. Недостаје ми путовања. Озбиљних путовања преко границе. Да покажем деци како неки други људи живе, а не да је догађај када се иде у Нови Сад. Недостају ми јавне трибине на којима се воде разговори и анализирају разне појаве у друштву. Коначно недостаје ми концентрације да смислено завршим овај чланак, па стога препуштам Вама реч и остављам га отвореним. Шта Вама недостаје?
Када вратим филм уназад, чини ми се да сам одувек имао проблем са несаницом. Још у основној школи ноћ ми је била привлачнија од уобичајене свакодневнице. Устајање у пола осам, умивање, прање зуба, облачење, затим школа која је била ужасно досадна, код куће ништа нарочито занимљиво, поподне је умело понекад да буде ок, међутим ноћ је била моја. Моји родитељи, као и већина других полагала је велике наде у мене, па је стога логично било да се иде у девет у кревет. Тада није било милион тв програма, компјутера, познаника, фацебоок-а и других "модерних глупости". Пред спавање се обично читала, веровали или не, нека књига. Сећам се, некако у то време (нижи разреди основне школе) моја омиљена је била "Магареће године" од Бранка Ћопића. Читао сам је, да не слажем, једно пет пута. Након што би ме послали у кревет моји родитељи су, по правилу толерисали упаљено светло у соби, једно пола сата. Потом би, најчешће мама Нада, преузела на себе улогу "дежурног" и долазила је да ме упозори да се ујутро иде у школу, да је време за спавање, да уколико желим да будем добар ђак (то се ваљда подразумева) морам да будем одморан, јер тако човек боље памти. Уз лаку ноћ гасила је светло и ја као спавам.
Наравно, била је то шарена лажа. На сцену је ступао мој наранџасти sanyo, транзистор јапанске производње. Мале слушалице су биле ту неопходан реквизит, заштита од ненајављених обилазака родитеља. И почињала је потрага на скали. Понедељак је био дан када се неизоставно на радију Београд слушала емисија коју је уређивао Никола Караклајић, а која се звала "Вече уз радио". Био је то, у то време инцидент у програму радија Београд, јер слушала се нека, друга музика. Човек је у то време потезао неке силне везе (то сам касније сазнао) и преко разних пријатеља, успевао, преко Јат-ових стјуарта, пилота и стјуардеса да из Лондона, за баснословне паре набави најновије сингл и ЛП плоче. За оне млађе, који ово читају, то су они црни, пластични кругови, који се најчешће налазе у подруму, или на тавану, а припадају вашим родитељима. То се стављало на грамофоне и производило је музику. Данас има диск џокеја који своје наступе граде на аналогном звуку и плочама, али таквих је ужасно мало и права су реткост.
Елем, да се вратим на тему. Понедељак од 8 до 10 увече био је дакле резервисан за "Вече уз радио". То је било ок и донекле прихватљиво за моје родитеље, међутим време за забрањено воће је било нешто касније. Сваке ноћи, слагаћу, али у сваком случају после десет на радију Загреб била је некаква емисија која је била посвећена rock and roll-u. Један од водитеља те емисије, чијег се имена на жалост не сећам, ипак је прошло превише времена, био је, у то време за мене мистериозни, Дражен Врдољак. Човек са невероватном мирноћом у гласу који је одисао господским духом, тако несвакидашњим за моје окружње. Била је то чиста егзотика. Човек говори, све га разумем, а као да је са друге планете. Ето, случајности и тужне коинциденције. Обојица које помињем у овој причи, Дражен Врдољак и Никола Караклајић умрли су исте године. Лане, 2008. Дубоко поштовање обојици.
И сада долазимо до онога што је стварало непријатности, како мени, тако мојим родитељима. Обично сам због тога био у школи никакав, поспан и без трунке концентрације и занимања за труд мојих учитеља и наставника. С' друге стране, моји родитељи су били на силним мукама да ме ујутро пробуде и све време су лупали главу, како то да сам пословично неиспаван, кад сам легао на време, светло угашено...
Наранџасти Sanyo готово сваке ноћи, скривен испод јастука, иза поноћи доносио је у моју собу један другачији, лепши, занимљивији и динамичнији свет. Радио Лусембург који се у то време ноћу слушао на средњим таласима, био је "лудило - страва - екстра". Нисам ништа разумео шта причају, али у то време, уопште нисам обраћао пажњу на то. Оно што је мене фасцинирало и држало будним из ноћи у ноћ, била је та непозната енергија која је стизала из мог наранџастог транзистора јапанске производње. Музика која је била очаравајућа непозната, неодољива, храбра и тако жива. Знао сам да је то звук будућности. Осећао сам да је важно да останем будан и да чујем. Био је то звук новог света, који је већ увелико негде постојао.
Мој покојни отац, никада није разумео страст коју сам тада осећао слушајући радио Луксембург. Ипак, било је то на трагу онога што је често умео да ми каже када је било време за савет. Говорио је - сине, учи од најбољих и нећеш погрешити...
Прича о радију и мом искуству са овом, чаробном кутијом у којој се налазе мали људи, почиње прилично давно. Још као клинац сам се ложио на радио. Имамо сам неки мали транзистор, не сећам се ко га је купио, али се сећам да је био пластични, отприлике величине првих мобилних телефона кад су се тек појавили. Био је наранџасте боје и имао сасвим солидан пријемник. Био је марке "Sanyo", јапанске производње. Пошто сам одрастао на каналу и у центру Србобрана, обично сам га носио на пецање. То сам видео од старијих пецароша. Готово је било незамисливо и непристојно да дођеш недељом поподне на пецање без транзистора. Под обавезно је било слушање директних, комбинованих радио преноса фудбалских утакмица које су се играле у оквиру прве лиге. Репортери су се јављали у програм Радија Београд из Загреба, са Маракане, из Љубљане, Зенице, Сарајева, Новог Сада, Скопља... Није било кладионица у то време, седамдесетих година прошлог века, али играла се спортска прогноза на велико и било је важно пратити резултате. Они пасионирани пецароши, али и играчи спортске прогнозе имали су транзисторе на којима сам им увек завидео. Није била важна марка. Габарит је био важан. Обично су били масивнији, по правилу црни и имали су надркан звучник, тако да се глас из транзистора чуо поприлично далеко. Да би читавој ствари дали на озбиљности, ови поносни власници црних змајева од транзистора, обично су на њих качили додатне батерије. Оне пљоснате од 4.5 волти. Најчешће биле су прислоњене уз транзистор и причвршћене ластиш гумом која се користила да не спадну гаће.И дан данас не знам чему су тачно служиле те батерије, али у то време кладио бих се да та батерија, која је била чудо за мене и на којој сам завидео свима који су је имали, појачава звук и зато ти "црни змајеви" својим звуком обасипају бару, као смо звали сваку воду где се пецало, па тако и Велики Бачки канал.
Био сам клинац и није ми било јасно како да набуџим мој транзистор, а сањао сам о томе. Требале су ту неке жице да се извуку и било је ту још керефеки, а мени електрика и техника уопште некад није била јача страна. Зато сам се одлучио да у тој транзисторској игри моћи применим другачију тактику. Сваки транзистор, па тако и мој наранџасти Sanyo, у оквиру додатне опреме имао је слушалицу. Са ове дистанце, потпуно ми је јасно да је велико питање да ли бих икад почео да је користим да није било пецања и тих "црних змајева" који су од мог наранџастог јапанца, правили играчку. Логика је била јасна. "Баја" иде корак напред, мало је ексцентричан, па слуша транџу на слушалицу. Значи, нисам био осим света, као и остали имао сам транзистор и мали је у току. Биће нешто од њега. Воли да пеца, али и слуша недељом радио преносе. Међутим истина је била нешто другачија. Слушалица је била закон. Омогућавала ми је да слушам шта ја хоћу. Прц, фудбал ме је интересовао таман колико лањски снег. "Баја" је слушао музику. Осим радио Београда који је био обавезни сегмент живота сваког озбиљног грађанина социјалистичке творевине зване Југославија у етру је било врло мало других радио станица. Ипак, увек се нашло и нешто другачије. Барем сам ја проналазио. Додуше тешко, али мој наранџасти транзистор јапанске производње, марке "Sanyo"као мој поуздани другар никад ме није изневерио. И данас када затворим очи видим га и чујем Nazaret i Love hurts...
Каже се - први мачићи се у воду бацају. Никад нисам писао блог, мада пишем одавно. Ово би требало да буде потпуно, ново искуство. Шта ће од овога испасти видећемо.
Назвао сам ово моје писаније - Приче са Беглука. Има више разлога, али ми се учинило слатко да кроз назив овог блога локализујем причу на тај начин. С'друге стране као неко ко станује на Беглуку, стало ми је да се за овај кварт Србобрана чује. Што даље и што чешће.
Одмах да кажем, не пада ми напамет да будем гласноговорник беглучана. Прво мислим да уопште нисам типичан беглучан, мада фамилијарно имам дубоке корене овде, а као друго обично волим да говорим у своје име. За сада. У сваком случају планирам да овде пишем све оно што не желим да укључим у пројекат који се зове Србобран.нет. А то је пре свега лични став. Као аутор инфо портала Србобран.нет сматрам да свако има право да на том издвојеном месту, тако честом окупљалишту србобранаца у последње време, има право на лични став, уколико тај свој став брани аргументима. Ексклузивитет да нема ту могућност изражавања задржавам само за себе. Осим у случајевима када мора да се брани интегритет и право на слободу изражавања и мишљења.
Позивам све који пишу блог и сматрају да би био занимљив за читање посетиоцима инфо портала Србобран.нет да се јаве. Доставите адресу вашег блога и врло брзо ћемо га посетити, а потом ако задовољава основне стандарде, направити линк ка њему, како би био доступан свим посетиоцима инфо портала Србобран.нет.
Уколико до сада нисте писали блог, а желите да направите свој, сматрате да то може да буде занимљиво, препоручујем као корисну адресу http://www.blogger.com
Постови
