Dan za sećanje. Pre devet godina Šole, Goran Vidić i ja, Šoletovim Fordom koji je imao samo dva sedišta krenuli smo za Beograd. Sećam se Šole je vozio, kada smo odlazili za Beograd, Goran je sedeo na suvozačkom mestu, a moje mesto je bilo nazad u prostoru za transport robe na patosu, a u povratku sam se zamenuo sa Goranom. Bilo nam je neizdrživo da tog dana 2000 godine ostanemo u Srbobranu, jer smo znali da se sve rešava i završava u Beogradu. Na autoputu nije bilo Božije duše. Od Srbobrana do Beograda ne znam da li smo se susreli sa par vozila.
Neverovatna količina emocija, adrenalina i atmosfera kakvu nikada nisam pre toga doživeo dočekala nas je na beogradskim ulicama, a povlačili smo se po demonstracijama od 9.marta 1991. godine. Sećam se, kada smo prolazili pored zgrade Skupštine Srbije, uz osmeh pitao sam Šoleta - Brate, da li je moguće, da sledeći put nas dvojica, kada dođemo u Beograd idemo trotoarom, a ne sredinom puta. Predhodnih deset godina svaki put kada smo dolazili išli smo sredinom puta, jer tražili smo, kao i desetine, stotine hiljada naših istomišljenika, nešto što je izgledalo svaki put na dohvat ruke. Demokratske promene i odlazak sa vlasti jedne političke oligarhije koja nas je svakim danom sve više udaljavala od civilizovanog sveta i od nas proizvodila nešto što mi u svojoj suštini nismo.
Tog petog oktobra 2000. godine mirisalo je na veliki događaj. Osećalo se na svakom koraku da se dešava nešto grandiozno i da su ljudi spremni ovaj put da idu do kraja. Reke ljudi slivale su se sa svih strana ka Saveznoj Skupštini. Uspeli smo da se probijemo, najpre do zgrade Gradske Skupštine, a potom da se približimo u gomili ljudi još bliže. Okruženi ljudima sa svih strana, istomišljenicima koji su ovde došli sa samo jednom idejom - PROMENA.
Osećanja strepnje, straha, ponosa, radosti smenjivala su se neverovatnom brzinom. Baš kao i događaji koji su obeležili to beogradsko popodne i veče. Šole, za razliku od Gorana i mene, kao najhrabriji i stari fajter, nije odoleo i lično je učestvovao u osvajanju tadašnje zgrade televizije. Bukvalno su mu meci zujali oko glave, dok smo nas dvojica koji smo ostali ispred Skupštine bili povlašteni i samo smo se nagutali suzavca.
Sećam se, tek negde u ranim večernjim satima sam uspeo da se javim telefonom kući, jer mreža mobilnih telefona je bila preopterećena i potpuno van funkcije.Znao sam da se paralelno u Srbobranu, na Trgu Slobode održava protesni skup i da su ljudi tamo gladni informacija šta se dešava u Beogradu. Čuo sam se telefonom sa pokojnim Milanom Dunđerskim, tadašnjim predsednikom DS u Srbobranu koji je vodio taj skup i on je predložio da napravimo direktno javljanje iz Beograda. Ako se dobro sećam, predložio je da me najavi, on će prisloniti mobilni telefon na mikrofon i da na taj način obavestimo iz prve ruke Srbobrance o dešavanjima u Beogradu. Prihvatio sam predlog, međutim kako je to ispalo i šta sam pričao nisam siguran, jer uzbuđenje je bilo preveliko. Znam samo da u noći između petog i šestog, kada smo se vratili iz Beograda nekoliko ljudi mi je prišlo da čestita i da se zahvali na informacijama iz BG.
Na žalost, baš kao i Milan i ona je otišla prerano i pokojna je. Nada Pavkov je bila žena od akcije i preuzela je na sebe, ispred Demokratske stranke organizaciju petooktobarske proslave koja je posle nekoliko dana organizovana na Trgu Slobode. Pozvala me je da pomognem i prihvatio sam sa zadovoljstvom. Dogovorili smo se vrlo lako. Ideja je bila da taj događaj prođe bez velikih govora, da pokušamo da napravimo skup koji će u sebi nositi energiju promene i najaviti jedno novo doba koje dolazi. Atila Toth je doneo najbolji razglas, postavljena je i dekorisana bina, Bane iz Reklam dizajna je štampao nalepnice smajlija na koja je pisalo 'Ode Geda i Gotov je, a iz Novog Sada smo uspeli da obezbedimo na hiljade balona koji su dali veselost Trgu i označavali slavljeničku atmosferu. Takođe, dogovorili smo se da izbegnemo bilo kakvo narodnjačko seljačenje, alkohol i slične gluposti. Verovali smo da to prosto ne pripada tu i da je i u tom smislu vreme za promene. Tako je i bilo. Ko je bio zna o čemu pišem. Ne smem da zaboravim Dragana Kurjačkog koji je kao rođeni operativac pružio snažnu logističku podršku.
Međutim u isto vreme, dok se to dešavalo, ispred zgrade "komiteja" jedna druga ekipa okretala je vola uz četničke i druge pesme, sa sve besplatnim pivom i rakijom.Oni su mislili da tako treba i da je to najbolji način da se obeleži petooktobarska pobeda.
Prošlo je devet godina od tada. Ne znam šta da mislim, jedino znam da se ne kajem i da je još dug put ispred nas kako bi se ostvarilo ono za čega smo se borili tog petog oktobra 2000. Mislim na većinu nas koji smo proslavljali na Trgu pobedu. S' druge strane znam da su mnogi koji su okrećali vola postigli šta su hteli. Ili su se naplatili, ili vrše vlast već godinama menjajući stranke kao da je to tako normalno. Po potrebi.
Pre nekoliko dana sam vodio prijatan chat sa jednim momkom od dvadesetak godina iz Srbobrana. Završava fakultet, razmišlja politički i blago rečeno razočaran je političkom scenom u našem Srbobranu. Kao i svaki misleći, mlad čovek očekuje više od praznih obećanja, traži promene, i ne veruje u jeftinu demagogiju. Počinje da sumnja da je promena moguća. Pokušao sam da mu ulijem nadu i rekao mu da ne brine ništa, da se za bolji život svakoga dana treba boriti, da je malodušnost loša i da će se promene desiti, jer to je tako normalno. Sigurno će biti na bolje neko vreme, pošto će se ti novi folirati i truditi iz sve snage da se prikažu kao drugačiji od predhodnika, a onda će vremenom kočnice popustiti i počeće da se ponašaju isto kao i predhodnici, a onda Jovo nanovo...Nisam siguran sam mu ulio nadu, ali mi se dopao njegov odgovor. Rekao mi je - Nisam nikad razmišljao na taj način.
Постови
