понедељак, 5. октобар 2009.

Sećam se...


Dan za sećanje. Pre devet godina Šole, Goran Vidić i ja, Šoletovim Fordom koji je imao samo dva sedišta krenuli smo za Beograd. Sećam se Šole je vozio, kada smo odlazili za Beograd, Goran je sedeo na suvozačkom mestu, a moje mesto je bilo nazad u prostoru za transport robe na patosu, a u povratku sam se zamenuo sa Goranom. Bilo nam je neizdrživo da tog dana 2000 godine ostanemo u Srbobranu, jer smo znali da se sve rešava i završava u Beogradu. Na autoputu nije bilo Božije duše. Od Srbobrana do Beograda ne znam da li smo se susreli sa par vozila.


Neverovatna količina emocija, adrenalina i atmosfera kakvu nikada nisam pre toga doživeo dočekala nas je na beogradskim ulicama, a povlačili smo se po demonstracijama od 9.marta 1991. godine. Sećam se, kada smo prolazili pored zgrade Skupštine Srbije, uz osmeh pitao sam Šoleta - Brate, da li je moguće, da sledeći put nas dvojica, kada dođemo u Beograd idemo trotoarom, a ne sredinom puta. Predhodnih deset godina svaki put kada smo dolazili išli smo sredinom puta, jer tražili smo, kao i desetine, stotine hiljada naših istomišljenika, nešto što je izgledalo svaki put na dohvat ruke. Demokratske promene i odlazak sa vlasti jedne političke oligarhije koja nas je svakim danom sve više udaljavala od civilizovanog sveta i od nas proizvodila nešto što mi u svojoj suštini nismo.

Tog petog oktobra 2000. godine mirisalo je na veliki događaj. Osećalo se na svakom koraku da se dešava nešto grandiozno i da su ljudi spremni ovaj put da idu do kraja. Reke ljudi slivale su se sa svih strana ka Saveznoj Skupštini. Uspeli smo da se probijemo, najpre do zgrade Gradske Skupštine, a potom da se približimo u gomili ljudi još bliže. Okruženi ljudima sa svih strana, istomišljenicima koji su ovde došli sa samo jednom idejom - PROMENA.

Osećanja strepnje, straha, ponosa, radosti smenjivala su se neverovatnom brzinom. Baš kao i događaji koji su obeležili to beogradsko popodne i veče. Šole, za razliku od Gorana i mene, kao najhrabriji i stari fajter, nije odoleo i lično je učestvovao u osvajanju tadašnje zgrade televizije. Bukvalno su mu meci zujali oko glave, dok smo nas dvojica koji smo ostali ispred Skupštine bili povlašteni i samo smo se nagutali suzavca.

Sećam se, tek negde u ranim večernjim satima sam uspeo da se javim telefonom kući, jer mreža mobilnih telefona je bila preopterećena i potpuno van funkcije.Znao sam da se paralelno u Srbobranu, na Trgu Slobode održava protesni skup i da su ljudi tamo gladni informacija šta se dešava u Beogradu. Čuo sam se telefonom sa pokojnim Milanom Dunđerskim, tadašnjim predsednikom DS u Srbobranu koji je vodio taj skup i on je predložio da napravimo direktno javljanje iz Beograda. Ako se dobro sećam, predložio je da me najavi, on će prisloniti mobilni telefon na mikrofon i da na taj način obavestimo iz prve ruke Srbobrance o dešavanjima u Beogradu. Prihvatio sam predlog, međutim kako je to ispalo i šta sam pričao nisam siguran, jer uzbuđenje je bilo preveliko. Znam samo da u noći između petog i šestog, kada smo se vratili iz Beograda nekoliko ljudi mi je prišlo da čestita i da se zahvali na informacijama iz BG.

Na žalost, baš kao i Milan i ona je otišla prerano i pokojna je. Nada Pavkov je bila žena od akcije i preuzela je na sebe, ispred Demokratske stranke organizaciju petooktobarske proslave koja je posle nekoliko dana organizovana na Trgu Slobode. Pozvala me je da pomognem i prihvatio sam sa zadovoljstvom. Dogovorili smo se vrlo lako. Ideja je bila da taj događaj prođe bez velikih govora, da pokušamo da napravimo skup koji će u sebi nositi energiju promene i najaviti jedno novo doba koje dolazi. Atila Toth je doneo najbolji razglas, postavljena je i dekorisana bina, Bane iz Reklam dizajna je štampao nalepnice smajlija na koja je pisalo 'Ode Geda i Gotov je, a iz Novog Sada smo uspeli da obezbedimo na hiljade balona koji su dali veselost Trgu i označavali slavljeničku atmosferu. Takođe, dogovorili smo se da izbegnemo bilo kakvo narodnjačko seljačenje, alkohol i slične gluposti. Verovali smo da to prosto ne pripada tu i da je i u tom smislu vreme za promene. Tako je i bilo. Ko je bio zna o čemu pišem. Ne smem da zaboravim Dragana Kurjačkog koji je kao rođeni operativac pružio snažnu logističku podršku.

Međutim u isto vreme, dok se to dešavalo, ispred zgrade "komiteja" jedna druga ekipa okretala je vola uz četničke i druge pesme, sa sve besplatnim pivom i rakijom.Oni su mislili da tako treba i da je to najbolji način da se obeleži petooktobarska pobeda.

Prošlo je devet godina od tada. Ne znam šta da mislim, jedino znam da se ne kajem i da je još dug put ispred nas kako bi se ostvarilo ono za čega smo se borili tog petog oktobra 2000. Mislim na većinu nas koji smo proslavljali na Trgu pobedu. S' druge strane znam da su mnogi koji su okrećali vola postigli šta su hteli. Ili su se naplatili, ili vrše vlast već godinama menjajući stranke kao da je to tako normalno. Po potrebi.

Pre nekoliko dana sam vodio prijatan chat sa jednim momkom od dvadesetak godina iz Srbobrana. Završava fakultet, razmišlja politički i blago rečeno razočaran je političkom scenom u našem Srbobranu. Kao i svaki misleći, mlad čovek očekuje više od praznih obećanja, traži promene, i ne veruje u jeftinu demagogiju. Počinje da sumnja da je promena moguća. Pokušao sam da mu ulijem nadu i rekao mu da ne brine ništa, da se za bolji život svakoga dana treba boriti, da je malodušnost loša i da će se promene desiti, jer to je tako normalno. Sigurno će biti na bolje neko vreme, pošto će se ti novi folirati i truditi iz sve snage da se prikažu kao drugačiji od predhodnika, a onda će vremenom kočnice popustiti i počeće da se ponašaju isto kao i predhodnici, a onda Jovo nanovo...Nisam siguran sam mu ulio nadu, ali mi se dopao njegov odgovor. Rekao mi je - Nisam nikad razmišljao na taj način.

уторак, 8. септембар 2009.

Света Петка




Потпуно сам био шокиран пре неколико дана када сам добио позив и сазнао чиме се бави Браташ, коме смо пре неколико дана направили блог. Не толико чињеницом да човек слика, колико његовом причом. Испричао ми је све оно што је и написао у уводу у блог где представља своје слике. Значи, причу о сусрету са Св.Петком и заветом који је добио од ње.

Све што сам пре тога знао о овом необичном човеку било је тек толико да је Србобранац и да нема шансе да га на улици видите без кломпи и шешира. Одувек је то било интригантно за мене, али не и довољно да бих се поближе распитао о њему. Зато са остао прилично затечен након што сам видео чиме се бави, али још више Браташевим објашњењем откуд он у сликарству.

Исте вечери ишао сам да купим мало воћа и поврћа код Наташе у пиљарницу и пошто се дуго познајемо, а не виђамо се баш сваки дан, упита она мене шта радим ових дана. Пошто сам био под снажним утиском, након сусрета и упознавања са Браташом почнем да јој причам како сам имао несвакидашњи сусрет и како сам упознао једног занимљивог човека. Она каже да зна човека и тако реч по реч, поменух ја Наташи, његову причу о Св.Петки и тако... Видим у исто време како једна жена, као купује воће, али да је бацила уво и помно слуша о чему разговарамо Наташа и ја. У једном моменту није више могла да издржи:

- Извините што се мешам, али чула сам шта причате па сам се заинтересовала. Јел'тај човек, ту из Србобрана? Тај што је разговарао са Св. Петком?
- Јесте госпођо, а зашто питате?
- Па, зато што сам и ја са њом разговарала. Знате, била је она и код мене...
- Е, и код Вас?!
- Јесте, јесте и то више пута. Ви то не знате, али ја видим доста тога што други људи не виде. Баш пре пар дана сам видела тако моју сестру која се гуши. Она не живи у Србобрану, али сам је ја видела. Одмах сам позвала телефоном њеног сина и јавила му да нешто није у реду и да се сестра гуши. Онда је он њу позвао и она се толико гушила да није могла да прича са њим.
- И шта је било са сестром?
- Па сад је добро, али тад је има напад гушења. То да видим нешто што други људи не виде мени се често дешава. Од 1977. године када сам доживела клиничку смрт. Имала сам тешку саобраћајну незгоду и лекари су ме прогласили мртвом. Однели су ме у мртвачницу, а ја сам се тамо пробудила.
- Како у мртвачницу?!
- Па лепо, мислили су да сам умрла, а нисам. Имала сам клиничку смрт и пробудила сам се. Лежим и гледам нешто сиво изнад мене. После сам схватила да је то таваница у болничкој мртвачници. Гледам још пар људи исто к'о ја леже око мене на неким креветима. Ништа нисам имала на себи, само неки картон око прста на нози.
- И шта сте онда радили?
- Ништа, онда сам почела да вичем, упомоћ.
- Па јел' било неког да Вас чује?
- Јесте. У ствари ја сам прво чула да лупају неки судови, па сам онда почела да вичем, а то је била спремачица која је ту радила. Она је сирота све то побацала кад сам ја почела да запомажем. Уплашила се јако, истрчала жена напоље к'о без главе.
- И шта је онда било?
- Онда су дошли доктори и видели да нисам мртва, па су ме вратили назад у болницу. Е, од тада ја могу тако да видим неке ствари.

Сутрадан одем код моје бабе која има 85.година. Одем често да је обиђем кад год ухватим мало времена. Обрадовала се баба кад ме видела. Питамо се тако свашта и ја испричам баби како сам јуче, у дану, упознао двоје људи који тврде да су се срели и да су разговарали са СВ. Петком. Баш ме интересовало као ће она то прокоментарисати, јер ипак 85 година живота је позамашно искуство. Каже мени баба:

- Немој да се чудиш ништа, била је Света Петка и код мене.
- Кад је била?!
- Па кад сам зимус била болесна и кад сам била у болници. Дошла ми у собу и села поред мене, ухватила ме за руку и казала ми да ништа не бринем и да се не секирам, јер нећу ја још умрети.
- Па добро баба, јел' та Света Петка иде још негде или она само са Србобранцима барата, пробам да се мало нашалим.
- Немој сине да се шалиш са тим стварима, мени се то стварно десило, а сад ћу ти испричати шта је било са једним, па рече баба као се зове човек, ал'ја заборавио:

- Он је био велики комуниста и нека селска буџа у своје време. Жена његова била једна побожна жена и имали они икону на зиду. Светац њихове крсне славе. Дође један дан тај човек кући и скине икону са зида. Жена га гледа шта ради и упита га зашто скида икону, а он јој рече да је доста било. Да икони није место на зиду, да је он комуниста да не верује у Бога и да је носи на таван. Жена поче да плаче, моли, преклиње да то не ради, да неће на добро изаћи, ал' он не слуша. Намерио се да икону скине са зида и да је однесе на таван. Тако и уради.

Кад је пала ноћ легну они да спавају. У неко доба чује он како се врата од собе отварају и у собу улази једна, висока жена сва у црном. Уђе и каже му - слушај ти, да си сутра отишао на таван, да скинеш икону и да је вратиш на место где је и била, иначе ћу ја поново доћи, само нећемо овако разговарати. Окрене се и оде. Сутрадан човек устане, оде на посао, врати се, жена плаче, моли га да врати икону, али он не попушта. Неће. Падне вече, легну они да спавају, кад у неко доба опет исто, чују се врата и у собу му уђе иста она висока жена у црном. Поче да виче на њега, зашто није вратио икону, шта он мисли, ако сутра то не уради гадно ће се провести. Окрене се и оде.

Сутра исто, не врати он икону, али сад је већ мало забринут и страхује шта ће бити кад легну да спавају. Кад су полегали, прича мени баба, у собу му уђе висока жена сва у црнини, ал' ништа не говори. Дошла до кревета и ћути. У неко доба седе му на груди и поче да га дави. Он поче да се гуши, отима се, ал'не вреди. Тад му она рече да ако одма' не оде на таван и скине икону и да је врати на зид, где је одувек стојала, она ће га удавити. Кад је већ био скоро готов, она га пусти и рече му - иди сад. Ако не вратиш икону удавићу те.

Он скочи из кревета, отрчи на таван и донесе икону. Док је качио на зид, пробудила му се и жена. Она кад је видела шта ради, сва озарена каже - хвала ти Боже, а муж јој исприча шта му се све дешавало предходних ноћи и како му је Света Петка запретила да ће га удавити ако не врати икону...

Не знам шта да мислим после свега. Да ли је то неки знак, да ми три различите особе које се међусобно не познају причају о својим сусретима са Светом Петком и још као бонус прича о томе како је преобратила једног убеђеног комунисту у верника? Не знам, али ето записах ово овде. Да не труне у мени. Ако је неком ова прича још и занимљива, ето среће.

www.istocnik.com

Sveta Petka Paraskeva

Ova svetiteljka srpskoga porekla uziva veliko postovanje, ne samo u nasem narodu, nego i kod drugih pravoslavnih naroda. Zivela je u prvoj polovini jedanaestog veka. Roditelji su joj bili vrlo bogati i pobozni, pa su i svoju decu vaspitavali u hriscanskom duhu. Pored svete Petke imali su i sima Jevtimija, koji se vrlo mlad zamonasio i kasnije postao episkop Maditski.
Posle smrti roditelja, Paraskeva podeli siromasima svo bogatstvo svojih roditelja. Ode u Carigrad, i tamo se, u hramu svete Sofije, zamonasi. Posle izvesnog vremena napusta Carigrad i odlazi u Jordansku pustinju. Tamo svoj zivot provodi isposnicki, sve do svoje starosti.

U poznim godinama javi joj se andjeo Bozji i saopsti joj da ostavi pustinju i da se vrati u svoje rodno mesto, u Epivat, jer treba uskoro da se preseli u carstvo Bozije. Sveta Paraskeva poslusa glas sa neba. Ostavi pustinju i vrati se u svoje rodno mesto. I u Epivatu je nastavila da zivi isposnicki i u molitvi.

Posle kraceg vremena ona se upokojila. Smatrajuci da je strankinja, sahrane je izvan groblja. Kasnije je njen ogrob otkopan i nadjene su njene mosti (celo telo neraspadnuto). I ne samo to. Nad njenim telom dogadjala su se cuda i mnogi bolesnici su ozdravljali.

Verni narod je zahtevao da se ona smesti u hram svetih apostola Petra i Pavla. Odavde je prenesena u Carigrad. Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mosti se prenesene u Trnovo. Kad su Turci osvojili Trnovo, bi premestena u Rumuniju. Po turskom osvajanju Rumunije, kneginja Milica izmoli od sultana dozvolu i mosti svete Paraskeve budu prenesene u Beograd, 1396. godine, na Kalemegdan, u crkvicu koja je njoj posvecena. Kada je sultan Sulejman osvojio Beograd, preneo je mosti svete Petke u Carigrad. Iz Carigrada su kasnije ponovo prenesene u Rumuniju, u grad Jasi, gde se i danas nalaze.

Kult svete Petke Paraskeve veoma je razvijen u srpskom narodu. Mnoge porodice slave svetu Petku kao svoju krsnu slavu. Brojni srpski hramovi posveceni su njenom imenu. Veliki broj ljudi joj se obraca molitvom za pomoc i spas u bolesti i u svim neprilikama koje snalaze coveka u zivotu. Cesto se pored hrama posvecenog svetoj Petki, ili u njegovoj neposrednoj blizini, nalazi izvor lekovite vode, koju vernici uzimaju sa strahopostovanjem, sa verom i nadom da ce im sveta Petka pomoci u svakoj nevolji. Takodje je cesta pojava da se sveta Petka javlja ljudima i daje savete sta treba u ovome zivotu da urade da bi blagoslov Bozji dosao na sav dom i na osobu kojoj je pomoc potrebna.

U crkvenoj pesmi se kaze: "Ukradila si se cestitim zivotom i dobrotom, darovanom ti od Boga, pa si dobila i dar iscelenja bolnih i nesrecnih. Zato te velicamo prepodobna Mati, i postujemo casnu tvoju uspomenu, jer se molis za nas Hristu Bogu nasem".

Prepodobna Mati Paraskevo, moli Boga za nas. Amin.

protojerej Miroljub Todorovic,
paroh vindzorski

субота, 20. јун 2009.

Говорне мане

Пратио сам последње заседање Скупштине општине Србобран. Писао о томе за Србобран.нет. Учинило ми се да је најзанимљивије размимоилажење на релацији између Гајина и коалиције окупљене око њега и туринаца који без њега, што се њему не свиђа, контролишу МЗ Турија. Кога то интересује, прича је на инфо порталу.

Овде сам хтео да укажем на нешто друго. Наиме, треба да се бира директор Дома културе. Од како је Влада Николић добио отказ, дужност директора у Дому културе обавља његов имењак Мудрински. Очигледно да је задовољио,то је бар јасно, јер да би могао и он да конкурише за директора, морала је Скупштина да промени статут Дома културе. До сада је на ту функцију могао да конкурише само неко ко је завршио факултет, а од сада ће то моћи и са средњом школом. Дакле, моћи ће и Влада Мудрински. Лично немам ништа против, ако то уопште некога интересује. Међутим, занимљива је била расправа у Скупштини на тему промене статута. Највећи противници, показало се, ове промене су били одборници СРС. Тако испаде да је СРС некаква елитистичка странка, којој је образовање јако важно и на првом месту. Они у СО Србобран имају осам одборника и гле чуда, ако сам добро рачунао, највише факултетски образованих.

Оно што ме је потакло да напишем овај текст је ипак говор једне одборнице СРС која је говорила на тему измене статута Дома културе и отварања могућности да Влада Мудрински може да конкурише на место директора. Да ли ће он уопште конкурисати видећемо, али на основу изреченог за говорницом Скупштине за радикале је то готова ствар. Они промену статута виде као намештање да се Влада Мудрински запосли као директор. Да не буде више вршилац. Легитимно и они то могу тако да сагледавају, али начин на који је покушала да доскредитује Владу Мудринског, одборница чије име намерно не желим да поменем је скандалозан. Замерила му је што има "говорну ману" и покушала да објасни да је то нешто што њега дисквалификује (очигледно по радикалским начелима, јер нису реаговали), из трке за директорско место у Дому културе.

И тако, одједном испоставило се да ни радикалима више није било важно да ли ће директор Дома културе имати факултет и колико је образован. Важне су неке друге ствари. У конкретном случају да ли има "говорну ману".

Овакав начин размишљања даје ми за право да мало маштам шта би било када би радикали на пример победили на изборима и добили моћ да доносе одлуке.
Схватио сам да међу водећим људима у култури не би било места за све који имају и најмању "говорну ману". Претпостављам да у здравству не би било места за оне који имају било какву, не дај Боже, болест. Морали би да пуцају од здравља. И најмања прехлада би вероватно била довољна за отказ.О неким хроничним болестима да ни не говорим. Ко зна шта би било са свим оним лекарима, који можда болују од бронхитиса, гастритиса и осталих итиса. Не би им ја био у кожи.У спорту би могли да раде само атлетски грађени. Директор неког спортског ресора морао би да буде у најмању руку мистер универзум.
Могу да ширим ову тему у бескрај. Ко би например био виђен за образовање, полицију, војску, економију, али не бих вас замарао овом приликом.Мислим да је ово сасвим илустративно за оно што сам хтео да кажем.Једино око чега имам дилему је - ко би могао да да се бави политиком? Које би он критеријуме морао да задовољи? Да ли би било довољно да брани интерес бирача, или ми морао да има плаве очи, да не буде клемпав, носи раздељак на леву страну и томе слично?!

Познајем одборницу која је испалила ту врућу паролу да директор једног, обичног, сеоског Дома културе не може да буде нико са "говорном маном". Рече она и остаде жива, Боже мој, нећемо га разумети.Мислећи, вероватно на огромну већину нас, 'ајте молим вас, који говоримо књижевним језиком, без акцента. Успут, радикали су баш по томе познати. Свака им је на месту...

Мислим да се одборница мало занела. Да је понела атмосфера и да није баш много размишљала о начину како да каже да се она не слаже са већином у Скупштини.Није то лоша жена, колико знам и сигуран сам да се ујела за језик, чим је изговорила овакву глупост.Желим да верујем да ће се због овог говорног испада дуго кајати, а Влади Мудринском и свима осталима који имају било какву различитост, упутити искрено извињење. То би било лепо. Мислим да нисам једини који то од ње очекује. Има нас много. Ту пре свега мислим на различите бираче.Пре свих, огроман број несавршених људи са различитим манама (већина одлучује о томе шта је мана), или како мислим да је коректније, особеностима и различитошћу у односу на већину. Ту си и многи од нас, који је лично познајемо и које је просто непријатно изненадила. Од ње очекујемо много више у Скупштини. Може она много боље од оваквих говорних испада.

И тако дођосмо до тога да изгледа није важно како ко говори, него шта говори. Сада можемо да отворимо расправу шта је говорна мана? Да ли то, што неко не може да изговори понеко слово, или муца, или је можда већа говорна мана, када неко говори језиком који вређа, понижава и уједа.Језиком који је разумљив, али непродуктиван. Који не доприноси, него прави штету.

И још нешто за крај. Одборници с'друге стране искористили су овај вербални дебакл одборнице СРС. Поскакали су и добацивали са својих места да и Воја Шешељ има говорну ману. Нисам био са Владом Мудринским, али мислим да је помислио - немојте ме више бранити молим Вас! Какве ја имам везе са Шешељом?! Да неће и он да конкурише на место директора Дома Културе?! Из Хага...

уторак, 26. мај 2009.

Шта ми недостаје?!


Ово је наслов који био могао да буде инспиративан у смислу да ако, ви који ово читате, прихватите позив и испод овог текста упишете шта је то што Вама недостаје у Србобрану, заједнички направимо једну озбиљну колекцију друштвених потреба грађана ове војвођанске вароши.
Ако бих написао да сам дуго размишљао на ову тему била би то неопевана лаж.Истина је да уопште нисам размишљао и да је ово питање само искочило и наместило се на место које је предвиђено за наслов.Такви ће бити и одговори - спонтани.Шта ми недостаје, хм...

Као прво недостаје ми да се добро наспавам.Одавно ми се није десило, а волео сам то, да легнем и спавам док се не уморим од спавања. Недостаје ми разговори који имају ширину и који нису ту због посла којим се бавим, или су део свакодневне комуникације са најближима, против које наравно немам ништа против.Волео бих да су нам школе боље и да деца у њима уживају. Да већина може да живи од свог рада.Недостаје ми срдачност и уважавање.Простаклука је превише, што значи да ми недостаје финоће међу људима. Недостаје ми путовања. Озбиљних путовања преко границе. Да покажем деци како неки други људи живе, а не да је догађај када се иде у Нови Сад. Недостају ми јавне трибине на којима се воде разговори и анализирају разне појаве у друштву. Коначно недостаје ми концентрације да смислено завршим овај чланак, па стога препуштам Вама реч и остављам га отвореним. Шта Вама недостаје?

четвртак, 14. мај 2009.

Радио Луксембург и Вече уз радио


Када вратим филм уназад, чини ми се да сам одувек имао проблем са несаницом. Још у основној школи ноћ ми је била привлачнија од уобичајене свакодневнице. Устајање у пола осам, умивање, прање зуба, облачење, затим школа која је била ужасно досадна, код куће ништа нарочито занимљиво, поподне је умело понекад да буде ок, међутим ноћ је била моја. Моји родитељи, као и већина других полагала је велике наде у мене, па је стога логично било да се иде у девет у кревет. Тада није било милион тв програма, компјутера, познаника, фацебоок-а и других "модерних глупости". Пред спавање се обично читала, веровали или не, нека књига. Сећам се, некако у то време (нижи разреди основне школе) моја омиљена је била "Магареће године" од Бранка Ћопића. Читао сам је, да не слажем, једно пет пута.
Након што би ме послали у кревет моји родитељи су, по правилу толерисали упаљено светло у соби, једно пола сата. Потом би, најчешће мама Нада, преузела на себе улогу "дежурног" и долазила је да ме упозори да се ујутро иде у школу, да је време за спавање, да уколико желим да будем добар ђак (то се ваљда подразумева) морам да будем одморан, јер тако човек боље памти. Уз лаку ноћ гасила је светло и ја као спавам.

Наравно, била је то шарена лажа. На сцену је ступао мој наранџасти sanyo, транзистор јапанске производње. Мале слушалице су биле ту неопходан реквизит, заштита од ненајављених обилазака родитеља. И почињала је потрага на скали. Понедељак је био дан када се неизоставно на радију Београд слушала емисија коју је уређивао Никола Караклајић, а која се звала "Вече уз радио". Био је то, у то време инцидент у програму радија Београд, јер слушала се нека, друга музика. Човек је у то време потезао неке силне везе (то сам касније сазнао) и преко разних пријатеља, успевао, преко Јат-ових стјуарта, пилота и стјуардеса да из Лондона, за баснословне паре набави најновије сингл и ЛП плоче. За оне млађе, који ово читају, то су они црни, пластични кругови, који се најчешће налазе у подруму, или на тавану, а припадају вашим родитељима. То се стављало на грамофоне и производило је музику. Данас има диск џокеја који своје наступе граде на аналогном звуку и плочама, али таквих је ужасно мало и права су реткост.

Елем, да се вратим на тему.
Понедељак од 8 до 10 увече био је дакле резервисан за "Вече уз радио". То је било ок и донекле прихватљиво за моје родитеље, међутим време за забрањено воће је било нешто касније. Сваке ноћи, слагаћу, али у сваком случају после десет на радију Загреб била је некаква емисија која је била посвећена rock and roll-u. Један од водитеља те емисије, чијег се имена на жалост не сећам, ипак је прошло превише времена, био је, у то време за мене мистериозни, Дражен Врдољак. Човек са невероватном мирноћом у гласу који је одисао господским духом, тако несвакидашњим за моје окружње. Била је то чиста егзотика. Човек говори, све га разумем, а као да је са друге планете. Ето, случајности и тужне коинциденције. Обојица које помињем у овој причи, Дражен Врдољак и Никола Караклајић умрли су исте године. Лане, 2008. Дубоко поштовање обојици.



И сада долазимо до онога што је стварало непријатности, како мени, тако мојим родитељима. Обично сам због тога био у школи никакав, поспан и без трунке концентрације и занимања за труд мојих учитеља и наставника. С' друге стране, моји родитељи су били на силним мукама да ме ујутро пробуде и све време су лупали главу, како то да сам пословично неиспаван, кад сам легао на време, светло угашено...



Наранџасти Sanyo готово сваке ноћи, скривен испод јастука, иза поноћи доносио је у моју собу један другачији, лепши, занимљивији и динамичнији свет. Радио Лусембург који се у то време ноћу слушао на средњим таласима, био је "лудило - страва - екстра". Нисам ништа разумео шта причају, али у то време, уопште нисам обраћао пажњу на то. Оно што је мене фасцинирало и држало будним из ноћи у ноћ, била је та непозната енергија која је стизала из мог наранџастог транзистора јапанске производње. Музика која је била очаравајућа непозната, неодољива, храбра и тако жива. Знао сам да је то звук будућности. Осећао сам да је важно да останем будан и да чујем. Био је то звук новог света, који је већ увелико негде постојао.

Мој покојни отац, никада није разумео страст коју сам тада осећао слушајући радио Луксембург. Ипак, било је то на трагу онога што је често умео да ми каже када је било време за савет. Говорио је - сине, учи од најбољих и нећеш погрешити...

уторак, 5. мај 2009.

Наранџасти Sanyo




Прича о радију и мом искуству са овом, чаробном кутијом у којој се налазе мали људи, почиње прилично давно. Још као клинац сам се ложио на радио. Имамо сам неки мали транзистор, не сећам се ко га је купио, али се сећам да је био пластични, отприлике величине првих мобилних телефона кад су се тек појавили. Био је наранџасте боје и имао сасвим солидан пријемник. Био је марке "Sanyo", јапанске производње. Пошто сам одрастао на каналу и у центру Србобрана, обично сам га носио на пецање. То сам видео од старијих пецароша. Готово је било незамисливо и непристојно да дођеш недељом поподне на пецање без транзистора. Под обавезно је било слушање директних, комбинованих радио преноса фудбалских утакмица које су се играле у оквиру прве лиге. Репортери су се јављали у програм Радија Београд из Загреба, са Маракане, из Љубљане, Зенице, Сарајева, Новог Сада, Скопља...
Није било кладионица у то време, седамдесетих година прошлог века, али играла се спортска прогноза на велико и било је важно пратити резултате.
Они пасионирани пецароши, али и играчи спортске прогнозе имали су транзисторе на којима сам им увек завидео. Није била важна марка. Габарит је био важан. Обично су били масивнији, по правилу црни и имали су надркан звучник, тако да се глас из транзистора чуо поприлично далеко. Да би читавој ствари дали на озбиљности, ови поносни власници црних змајева од транзистора, обично су на њих качили додатне батерије. Оне пљоснате од 4.5 волти. Најчешће биле су прислоњене уз транзистор и причвршћене ластиш гумом која се користила да не спадну гаће.И дан данас не знам чему су тачно служиле те батерије, али у то време кладио бих се да та батерија, која је била чудо за мене и на којој сам завидео свима који су је имали, појачава звук и зато ти "црни змајеви" својим звуком обасипају бару, као смо звали сваку воду где се пецало, па тако и Велики Бачки канал.

Био сам клинац и није ми било јасно како да набуџим мој транзистор, а сањао сам о томе. Требале су ту неке жице да се извуку и било је ту још керефеки, а мени електрика и техника уопште некад није била јача страна. Зато сам се одлучио да у тој транзисторској игри моћи применим другачију тактику. Сваки транзистор, па тако и мој наранџасти Sanyo, у оквиру додатне опреме имао је слушалицу. Са ове дистанце, потпуно ми је јасно да је велико питање да ли бих икад почео да је користим да није било пецања и тих "црних змајева" који су од мог наранџастог јапанца, правили играчку. Логика је била јасна. "Баја" иде корак напред, мало је ексцентричан, па слуша транџу на слушалицу. Значи, нисам био осим света, као и остали имао сам транзистор и мали је у току. Биће нешто од њега. Воли да пеца, али и слуша недељом радио преносе. Међутим истина је била нешто другачија. Слушалица је била закон. Омогућавала ми је да слушам шта ја хоћу. Прц, фудбал ме је интересовао таман колико лањски снег. "Баја" је слушао музику. Осим радио Београда који је био обавезни сегмент живота сваког озбиљног грађанина социјалистичке творевине зване Југославија у етру је било врло мало других радио станица. Ипак, увек се нашло и нешто другачије. Барем сам ја проналазио. Додуше тешко, али мој наранџасти транзистор јапанске производње, марке "Sanyo"као мој поуздани другар никад ме није изневерио. И данас када затворим очи видим га и чујем Nazaret i Love hurts...





(nastaviće se)

понедељак, 4. мај 2009.

Заправо почетак...


Каже се - први мачићи се у воду бацају. Никад нисам писао блог, мада пишем одавно. Ово би требало да буде потпуно, ново искуство. Шта ће од овога испасти видећемо.



Назвао сам ово моје писаније - Приче са Беглука. Има више разлога, али ми се учинило слатко да кроз назив овог блога локализујем причу на тај начин. С'друге стране као неко ко станује на Беглуку, стало ми је да се за овај кварт Србобрана чује. Што даље и што чешће.

Одмах да кажем, не пада ми напамет да будем гласноговорник беглучана. Прво мислим да уопште нисам типичан беглучан, мада фамилијарно имам дубоке корене овде, а као друго обично волим да говорим у своје име. За сада. У сваком случају планирам да овде пишем све оно што не желим да укључим у пројекат који се зове Србобран.нет. А то је пре свега лични став. Као аутор инфо портала Србобран.нет сматрам да свако има право да на том издвојеном месту, тако честом окупљалишту србобранаца у последње време, има право на лични став, уколико тај свој став брани аргументима. Ексклузивитет да нема ту могућност изражавања задржавам само за себе. Осим у случајевима када мора да се брани интегритет и право на слободу изражавања и мишљења.

Позивам све који пишу блог и сматрају да би био занимљив за читање посетиоцима инфо портала Србобран.нет да се јаве. Доставите адресу вашег блога и врло брзо ћемо га посетити, а потом ако задовољава основне стандарде, направити линк ка њему, како би био доступан свим посетиоцима инфо портала Србобран.нет.

Уколико до сада нисте писали блог, а желите да направите свој, сматрате да то може да буде занимљиво, препоручујем као корисну адресу http://www.blogger.com

Толико за почетак, па видећемо...