Када вратим филм уназад, чини ми се да сам одувек имао проблем са несаницом. Још у основној школи ноћ ми је била привлачнија од уобичајене свакодневнице. Устајање у пола осам, умивање, прање зуба, облачење, затим школа која је била ужасно досадна, код куће ништа нарочито занимљиво, поподне је умело понекад да буде ок, међутим ноћ је била моја. Моји родитељи, као и већина других полагала је велике наде у мене, па је стога логично било да се иде у девет у кревет. Тада није било милион тв програма, компјутера, познаника, фацебоок-а и других "модерних глупости". Пред спавање се обично читала, веровали или не, нека књига. Сећам се, некако у то време (нижи разреди основне школе) моја омиљена је била "Магареће године" од Бранка Ћопића. Читао сам је, да не слажем, једно пет пута.
Након што би ме послали у кревет моји родитељи су, по правилу толерисали упаљено светло у соби, једно пола сата. Потом би, најчешће мама Нада, преузела на себе улогу "дежурног" и долазила је да ме упозори да се ујутро иде у школу, да је време за спавање, да уколико желим да будем добар ђак (то се ваљда подразумева) морам да будем одморан, јер тако човек боље памти. Уз лаку ноћ гасила је светло и ја као спавам.
Наравно, била је то шарена лажа. На сцену је ступао мој наранџасти sanyo, транзистор јапанске производње. Мале слушалице су биле ту неопходан реквизит, заштита од ненајављених обилазака родитеља. И почињала је потрага на скали. Понедељак је био дан када се неизоставно на радију Београд слушала емисија коју је уређивао Никола Караклајић, а која се звала "Вече уз радио". Био је то, у то време инцидент у програму радија Београд, јер слушала се нека, друга музика. Човек је у то време потезао неке силне везе (то сам касније сазнао) и преко разних пријатеља, успевао, преко Јат-ових стјуарта, пилота и стјуардеса да из Лондона, за баснословне паре набави најновије сингл и ЛП плоче. За оне млађе, који ово читају, то су они црни, пластични кругови, који се најчешће налазе у подруму, или на тавану, а припадају вашим родитељима. То се стављало на грамофоне и производило је музику. Данас има диск џокеја који своје наступе граде на аналогном звуку и плочама, али таквих је ужасно мало и права су реткост.
Елем, да се вратим на тему.
Понедељак од 8 до 10 увече био је дакле резервисан за "Вече уз радио". То је било ок и донекле прихватљиво за моје родитеље, међутим време за забрањено воће је било нешто касније. Сваке ноћи, слагаћу, али у сваком случају после десет на радију Загреб била је некаква емисија која је била посвећена rock and roll-u. Један од водитеља те емисије, чијег се имена на жалост не сећам, ипак је прошло превише времена, био је, у то време за мене мистериозни, Дражен Врдољак. Човек са невероватном мирноћом у гласу који је одисао господским духом, тако несвакидашњим за моје окружње. Била је то чиста егзотика. Човек говори, све га разумем, а као да је са друге планете. Ето, случајности и тужне коинциденције. Обојица које помињем у овој причи, Дражен Врдољак и Никола Караклајић умрли су исте године. Лане, 2008. Дубоко поштовање обојици.
И сада долазимо до онога што је стварало непријатности, како мени, тако мојим родитељима. Обично сам због тога био у школи никакав, поспан и без трунке концентрације и занимања за труд мојих учитеља и наставника. С' друге стране, моји родитељи су били на силним мукама да ме ујутро пробуде и све време су лупали главу, како то да сам пословично неиспаван, кад сам легао на време, светло угашено...
Наранџасти Sanyo готово сваке ноћи, скривен испод јастука, иза поноћи доносио је у моју собу један другачији, лепши, занимљивији и динамичнији свет. Радио Лусембург који се у то време ноћу слушао на средњим таласима, био је "лудило - страва - екстра". Нисам ништа разумео шта причају, али у то време, уопште нисам обраћао пажњу на то. Оно што је мене фасцинирало и држало будним из ноћи у ноћ, била је та непозната енергија која је стизала из мог наранџастог транзистора јапанске производње. Музика која је била очаравајућа непозната, неодољива, храбра и тако жива. Знао сам да је то звук будућности. Осећао сам да је важно да останем будан и да чујем. Био је то звук новог света, који је већ увелико негде постојао.
Мој покојни отац, никада није разумео страст коју сам тада осећао слушајући радио Луксембург. Ипак, било је то на трагу онога што је често умео да ми каже када је било време за савет. Говорио је - сине, учи од најбољих и нећеш погрешити...
Постови
Нема коментара:
Постави коментар