Наранџасти Sanyo

Прича о радију и мом искуству са овом, чаробном кутијом у којој се налазе мали људи, почиње прилично давно. Још као клинац сам се ложио на радио. Имамо сам неки мали транзистор, не сећам се ко га је купио, али се сећам да је био пластични, отприлике величине првих мобилних телефона кад су се тек појавили. Био је наранџасте боје и имао сасвим солидан пријемник. Био је марке "Sanyo", јапанске производње. Пошто сам одрастао на каналу и у центру Србобрана, обично сам га носио на пецање. То сам видео од старијих пецароша. Готово је било незамисливо и непристојно да дођеш недељом поподне на пецање без транзистора. Под обавезно је било слушање директних, комбинованих радио преноса фудбалских утакмица које су се играле у оквиру прве лиге. Репортери су се јављали у програм Радија Београд из Загреба, са Маракане, из Љубљане, Зенице, Сарајева, Новог Сада, Скопља...
Није било кладионица у то време, седамдесетих година прошлог века, али играла се спортска прогноза на велико и било је важно пратити резултате.
Они пасионирани пецароши, али и играчи спортске прогнозе имали су транзисторе на којима сам им увек завидео. Није била важна марка. Габарит је био важан. Обично су били масивнији, по правилу црни и имали су надркан звучник, тако да се глас из транзистора чуо поприлично далеко. Да би читавој ствари дали на озбиљности, ови поносни власници црних змајева од транзистора, обично су на њих качили додатне батерије. Оне пљоснате од 4.5 волти. Најчешће биле су прислоњене уз транзистор и причвршћене ластиш гумом која се користила да не спадну гаће.И дан данас не знам чему су тачно служиле те батерије, али у то време кладио бих се да та батерија, која је била чудо за мене и на којој сам завидео свима који су је имали, појачава звук и зато ти "црни змајеви" својим звуком обасипају бару, као смо звали сваку воду где се пецало, па тако и Велики Бачки канал.

Био сам клинац и није ми било јасно како да набуџим мој транзистор, а сањао сам о томе. Требале су ту неке жице да се извуку и било је ту још керефеки, а мени електрика и техника уопште некад није била јача страна. Зато сам се одлучио да у тој транзисторској игри моћи применим другачију тактику. Сваки транзистор, па тако и мој наранџасти Sanyo, у оквиру додатне опреме имао је слушалицу. Са ове дистанце, потпуно ми је јасно да је велико питање да ли бих икад почео да је користим да није било пецања и тих "црних змајева" који су од мог наранџастог јапанца, правили играчку. Логика је била јасна. "Баја" иде корак напред, мало је ексцентричан, па слуша транџу на слушалицу. Значи, нисам био осим света, као и остали имао сам транзистор и мали је у току. Биће нешто од њега. Воли да пеца, али и слуша недељом радио преносе. Међутим истина је била нешто другачија. Слушалица је била закон. Омогућавала ми је да слушам шта ја хоћу. Прц, фудбал ме је интересовао таман колико лањски снег. "Баја" је слушао музику. Осим радио Београда који је био обавезни сегмент живота сваког озбиљног грађанина социјалистичке творевине зване Југославија у етру је било врло мало других радио станица. Ипак, увек се нашло и нешто другачије. Барем сам ја проналазио. Додуше тешко, али мој наранџасти транзистор јапанске производње, марке "Sanyo"као мој поуздани другар никад ме није изневерио. И данас када затворим очи видим га и чујем Nazaret i Love hurts...





(nastaviće se)